Naslovna Društvo Tamara Simić iz Bijeljine objavila dvije bajke i postala član UKS

Tamara Simić iz Bijeljine objavila dvije bajke i postala član UKS

Portal Grad Bijeljina |
6771

Tamara Simić je rođena 1985. godine u Travniku, a odrasla je u Bijeljini gdje je pored osnovne i srednje škole završila i Ekonomski fakultet.

Tamara paralelno, po modnoj pisti, šetala je i kroz vrtove književnosti i jednog dana odlučila da prepriča sve dogodovštine koje su joj se u tim šetnjama nametale. Iz bojazni da se mami, novinaru sa dugogodišnjim iskustvom u izdavaštvu takvo pisanje neće dopasti, dugo je oklevala, ali najzad je stvorila neobičan svet, čitav paralelni univerzum u koji će mama, ali i ostali članovi porodice prvi put ući kao čitaoci.

Tako je nastala prva knjiga „Neobična bajka“, apstraktnog i lepršavog stila, u kojoj kombinuje surovu stvarnost i dečju maštu, mudrosti i ludosti, aktuelne pojave i tradiciju. Nadahnute recenzije o Tamarinom prvencu napisali su Ljubivoje Ršumović i Ivana Ralović.

Druga knjiga „Bajka o odrastanju“ je, kako navodi recenzent M.Vukadinović, otvaranje duše mlade autorke. Tamara se pobrinula i za ilustracije pa je u obe knjige oslikala svoje pripovedanje.

[divider style=”shadow” top=”30″ bottom=”30″]

STOJKOVIĆ: KOLAŽNA BAJKA TAMARE SIMIĆ

Objavljen je prikaz knjige “Bajka o odrastanju” u časopisu “UMETNIČKI HORIZONT” koji je potpisao Dušan Stojković poznati srpski književnik, kritičar, istoričar i prevodilac, a koji Vam prenosimo u celosti:

Kao mlada nada srpske književnosti pridružila se projektu „Mladi dolaze“ pri Udruženju književnika Srbije i deo je njegove vodeće strukture, a postala je član „UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA SRBIJE“.

Mladi pisci nisu samo najavili da dolaze. Počeli su da pristižu. Pokazuju kako se već sada, kada objavljuju svoje književne prvence, na njih može i mora ozbiljno računati. Tamara Simić, multimedijalna umetnica, opredelila se za književnmost za decu koja je daleko ozbiljnija i traži mnogo više spisateljskog umeća nego što se uobičajeno pretpostavlja. Posle Neobičnih bajki, objavila je Bajku o odrastanju. Njene knjige su više (više jer su različite u odnosu na uobičajene i ustaljene) od bajki. Bajka im je polazište, ali u njima ima i mnogo realnog. Osobena su klackalica (posebno to važi za knjigu o kojoj pišemo) između ciklusa priča i fragmentizovanog romana, bajki i lirskih priča, proze i prikrivenih pesama u prozi, doživljenog i odsanjanog. Ako se granice između spomenutih polova, realnog i odmaštanog, brišu, ponešto od onog drugog ostaje u prvom, i obrnuto. Bajka o odrastanju istovremeno je bajka o pravom odrastanju i bajka o književnom odrastanju koja bavljenje literaturom pretvara u pravu bajku o pisanju.

Tamara Simic 2

Knjiga Tamare Simić ima prolog i epilog i niz naslovljenih poglavlja. Ona se lančano naslanjaju jedno na drugo, ali se to ne izvodi direktno, te bismo u u njen „roman“ morali uključiti i ono što je u međuvremenu bilo a o čemu se nije izričito pisalo. Knjiga je napisana u prvom licu što omogućava glavnoj junakinji, sedamnaestogodišnjoj Teodori, da se pomalo slengom posluži. Pritom se pristiže i do nekolikih (potencijalnih) neologizama: guzekisić, žućovka, zgodnica, ludara, ljutić slatkić, mamić, pišta, samičak, smeđuša. Tu su, uz novokomponovane reči (npr. faca, komp, fejsbuk…) karakteristične za govor novih generacija, i turzizmi tipa džaba. Veoma su prisutni mnogobrojni uzvici i onomatopeje koji su se, dinamizujući govor, probili među najfrekventnije reči kada je o današnjoj mladeži reč: baaam; hm; uf; jaooo; ih; pih; fuuuj; hahahha; eeee; bla bla bla; cuk, cuk, cuk; ninu, ninu, ninu…

Junakinja se neprekidno nekom, nepoznatom nekom, obraća te imamo utisak kako se pred nama jednosmerni dijalog vodi. (Može se – i potrebno je to učiniti kako bi čitanje bilo valjano – zamisliti šta taj neko „odgovara“. Svaki čitalac, kao potencijalni sabesednik, zadobija ulogu adresata.) Veoma vešto se, odjednom, iz sasvim realne situacije radnja „lansira“ u ofantastičenu, irealnu, nadrealnu. Dovoljni primeri za napisano su: leteća kuća, zmija u kosi jedne žene, zaglavljivanje u oblacima, zombiji, ogromni pauci…

Tamara-Simic-3

Tamara Simić zna rečenicu da svede na reč koju trima tačkama proprati, nagoveštavajući kako bi ona mogla da se proširi i „poklanjajući“ to moguće proširenje svojim čitaocima: „Suza…“ Zna, takođe vešto, da iskosi radnju, te tako, na primer, kćerka preuzima na sebe ono što bi se očekivalo da majka učini: „Možda sam previše brižna prema njoj, pa ispadnem gruba, ili sam nesvesno njenu ljubav pokušavala poklonima, iznenađenjima i ko zna čime da kupim, ali to nije ništa menjalo.“ Ubacuje u tekst i gnome (mogli bismo ih okrstiti „omladinskim“): „Život svašta nosi, a telo i um mogu mnogo toga da podnesu i izdrže“, „Što smo stariji pametnije pravimo gluposti“, „Mladi ljudi nikad ne varaju, jer mogu, a stari bi, ali ne mogu“, „Nekako je lakše primiti i uzvratiti ljubav životinji nego čoveku“ ili „Ljudi okruženi ljubavlju teže odlaze u smrt, nego oni koji je nemaju.“ Ima i rečenica sa lirskim nabojem: „Tužne žene imaju najlepši osmeh“; „Moj strah je privlačio mrak“; „Jeza mi je prolazila kroz telo i dušu…“, „Oblaci se… ukovrdžali“; „bojala sam se da mi moje sunce ne pobegne“ (kurziv je moj – D. S.)… Jednako i onih „slengovskih“: „ … sruši tu koka-kolu…“ I humornih: „ Imam više sreće nego što sam teška, a uvek sam najlakša“ ili „Trči pauk, ne vidi ništa ispred sebe od dugih šiški koje su mu padale na oči.“ U ponekoj se obrete i unutrašnja rima: „ … čim odem od zubara – zub me odmah smara“; „ … nisam mogla da spojim ni u glavi, ni na javi“.

Strah, „muški, debeo strah“, sasvim je ravnopravan „junak“. On „nasrće“ na naratorku. Taman ga smetnemo sa uma, a on iznova bane u ovu prozu. Ona je, ne retko, uzburkana „izlomljenim“ rečenicama nalik na one koje nalazimo u našoj usmenoj prozi: „Ljudi i životinje – što u kuće, što u rupe“; „Trk do prozora…“; „Ja u stranu, a ona za mnom. Ja na drugu stranu, ona mi opet za petama.“

Promocija knjige u Udruženju književnika Srbije
Promocija knjige u Udruženju književnika Srbije

Ilustracije kojima je svoju knjigu „propratila“ Tamara Simić imaju nečeg prikriveno poentilističkog, bolje još: kolažnog. Kolažnog ima i u ovoj pitkoj, mladalačkoj, lepoj, odsanjanoj knjizi, namenjene onima koji su sanjarenju skloni. Iako u epilogu Tamara Simić veli kako „svaka bajka treba da se završi u nekom trenutku“, već u narednoj rečenici ona piše kako se nada „da ni jednoj bajci neće doći kraj“. Iako izgleda da jedna rečenica drugu „guta“, nije tako: Bajka o odrastanju je okončana jer je napisana, a nema kraja jer će biti čitana.

 

Ostavite komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of