Naslovna Svijet Zašto je Krim Rusima kao Kosovo Srbima

Zašto je Krim Rusima kao Kosovo Srbima

Telegraf |
1935

Krajem 10. veka Rusija je i dalje bila paganska zemlja, sve dok veliki knez Vladimir nije odlučio da je kucnuo čas da se pređe u neku monoteističku religiju. Zašto je izbor pao baš na hrišćanstvo grčkog obreda, i na koji način je pokrštavanje izvedeno, jedna je od najlepših priča u istoriji sveta.

Crkveno predanje kaže da je hrišćanstvo među Slovene na teritoriju današnje Ukrajine, Rusije i Belorusije doneo još Sveti Andrej Prvozvani, prvi Hristov apostol i brat Svetog Petra. Ćirilo i Metodije su osam vekova širili hrišćanstvo među Slovenima, i osmislili za njih pismo. Carigradski patrijarh Fotije 867. godine piše da su se Rusi vatreno preobratili u hrišćanstvo.

A ipak, kada se 978. godine na tron velikog kneza popeo Vladimir Svjatoslavič, potomak vikinga Rjurika, tek mali broj stanovnika Kijevske Rusije – među njima i blažena Olga, Vladimirova baka – bio je hrišćanske vere. Paganska reakcija je svaki put vraćala stvari na mesto na kojem su bile ranije.

Međutim, Vladimir je, nakon nekog vremena shvatio da je paganizam mrtav.

Da li je video da običan Rus više ne veruje u Peruna, Velesa, Mokoš i “ekipu”, da li je video da se ni njegova familija ni ratnička družina više ne uzdaju preterano u pomoć drevnih bogova protiv neprijatelja, da li je možda lično izgubio veru zbog poraza od muslimanskih Bugara sa Volge, ili se – kažu ruski letopisci – zadovoljio raskalašnim načinom života i poželeo da potraži duhovno zasićenje?

Nikada nećemo tačno znati. Možda je u pitanju kombinacija svih navedenih faktora.

Bilo kako bilo, Vladimir se osvrnuo oko sebe i na jugu video hrišćanstvo grčkog obreda, na zapadu hrišćanstvo rimskog, a na istoku pomenute Bugare sa Volge islamske vere i judaističke Hazare. I šta Vladimir uradio? Najpametniju stvar. Ponudio je svakome jednaku priliku da ga ubedi da je baš njegova vera prava. Izazov koji nijedan teolog neće odbiti.

Prvo su došle bugarske muftije. Nakon što su poligamijom i obećanjima mnoštva žena u zagrobnom životu privukli njegovu pažnju, rekli su mu da je zabranjena svinjetina, da mora da se obreže, i da piše ne može da pije.

“Rusi nalaze radosti u piću i mi bez njega ne možemo”, rekao im je on i poslao ih kući. To je postala jedna od najčuvenijih rečenica u istoriji Rusije, ako ne i najčuvenija.

Potom su došli Hazari, ali su i oni neslavno prošli, budući da su na Vladimirovo pitanje o tome da li je Jerusalim u njihovim rukama morali da kažu da ih je Bog proterao iz njihove Svete zemlje zbog grehova; veliki knez nije imao nameru da prigrli gubitničku religiju.

Potom su došli Nemci kao zastupnici pape rimskog, patrijarha Zapada. Pravoslavni ruski letopisac je pristrasan, i ono o čemu su oni pričali Vladimiru je potpuno banalno, posebno ako se ima u vidu da su sve što pričao grčki filozof koji je došao posle njih, mogli i oni sami da kažu. Ili je možda baš sve tako bilo, nego su se Nemci pokazali kao vrlo nevešti ubeđivači. Ko zna, nije nemoguće. Slatkorečivost Grka je, uostalom, poznata po nenadmašnosti.

U svakom slučaju, pomenuti filozof je prvo diskreditovao sve svoje protivnike (Bugare je tako optužio za koprofagiju, odnosno, da jedu izmet), da bi potom imao spreman uvod i odgovor na svako Vladimirovo pitanje. Knez je video unutrašnju koheziju svega što Grk priča.

Nakon rezimiranja Starog zaveta, knez pita filozofa da li su se proročanstva iz te knjige ostvarila ili tek treba. Filozof citira Novi zavet.

Vladimir pita zašto je Boga rodila žena. Filozof kaže: da bi se time iskupio greh prve žene. Vladimir želi da zna zašto je Bog razapet na krst. Filozof odgovara: da bi pravedni mogli da osete plod sa drveta života. Vladimir ište razjašnjenje zbog čega je kršten vodom. Filozof kaže: to je osnovni element koji je u doba Nojevog potopa počistio grešno čovečanstvo, a sada spira grehove sa pojedinaca.

Filozof ima odgovor na svako pitanje. Ili barem tako ruski letopisac piše.

Koliko god bio očaran grčkim hrišćanstvom, Vladimir nije bio naivan. Bio je pravi državnik. Zato šalje poklisare u tri naroda (pošto su se Hazari nakon prijema povukli iz svakog ubeđivanja); verovatno su ih bila četvorica i imali su zadatak da ispitaju na licu mesta sve ono što su imali prilike da čuju u Kijevu, ali i da vide kako izgleda praktikovanje tih religija.

Islam u bugarskoj varijanti im se nije dopao. Nije bilo radosti u njemu. Hrišćanstvo rimskog obreda u Nemačkoj im je bilo hladno i strogo, primljeni su kao turisti i “u tome nisu videli ničeg lepog”.

Sa druge strane, Romeji u Konstantinopolju su ih dočekali na veličanstven način: primio ih je car lično i prisustvovali su liturgiji u Aja Sofiji, uprkos tome što su nisu bili kršteni.

Ruski istoričar Volkov kaže da je “opojna lepota grčke liturgije udarila u glavu varvarima” i daje svoj opis onoga što se dogodilo: “raskoš svetih predmeta, svetlucanje liturgijske odežde, mitre i zlatni krstovi inkrustirani dragim kamenjem, balet đakona, sve to viđeno kroz oblake tamjana dok je u naizmeničnom pojanju horova, sa visina nevidljivih galerija, pljuštala na njih u talasima eterična muzika: zar su neuki Kijevljani mogli da se odupru ovakvoj nebeskoj zaveri?”.

80 sveštenika, 150 đakona, 40 đakonica, 70 protođakona, 160 čitača, 25 pojaca i 75 vratara: to je bila postava najvažnije zavodničke predstave u istoriji čovečanstva.

Kada su se vratili, knezu i njegovoj družini su rekli da “više nisu znali da li su na nebu ili na zemlji”. Nisu znali ni da objasne šta su doživeli: “Nema na svetu takve lepote, takve divote sa kojom bismo mogli da uporedimo to što smo videli i zato nemamo reči”. Zatim su dodali: “Sve što znamo je da se Bog tamo nalazi među ljudima”.

Na kraju, šokiranom Vladimiru i boljarima njihova varjaška braća su rekla: “Kad čovek okusi nešto slatko, onda više ništa neće što je gorko. Zato nećemo ovde još dugo ostati”. Drugim rečima, ako vi nećete da pređete u grčko hrišćanstvo, mi odosmo.

Tako je bludni i ratoborni kijevski veliki knez Vladimir Svjatoslavič, gospodar Rusije, zajedno sa svojim do lakata krvavim varjazima, odlučio da zatvori oči i prepusti se veri u Jagnje Božje.

Ipak, kao što smo rekosmo, Vladimir je bio državnik, a ne samo duhovno gladni mladić (imao je tada oko 28 godina); zato je od dva brata, cara Vasilija II i budućeg cara Konstantina VIII, zatražio ruku njihove sestre Ane Porfirogenitove (njeno “prezime” je zapravo titula koja znači da je rođena u porfiri, odnosno purpuru, dakle, da je rođena u carskoj porodici od oca vladajućeg cara i njegove zakonite žene).

Bilo je to u tom trenutku nečuveno. 26-godišnja Grkinja je bila neudata samo zato što na svetu nije bilo nikoga dostojnog njene ruke. Bilo je nezamislivo da se uopšte uda za bilo koga ko nije Grk. Da je nemački kralj i sveti rimski car došao da je prosi bio bi odbijen, a kamoli tamo neki polupismeni varvarin u Kijevu.

Ali, sve to samo u teoriji. Praksa je nešto drugo. Vasiliju i Konstantinu je bila neophodna vojna pomoć Rusa da bi ugušili unutrašnju pobunu koja je pretila da ih sruši s vlasti, i zato su pristali da razmene sestru za 6.000 varjaga.

Naravno, knez je došao sa mnogo većom vojskom, ali princezu nije video: Grci su poslali samo episkope da ih pokrste, i rekli mu da nju mora da čeka. Vladimir ih je oladio: neće se on pokrstiti dok ne vidi Anu. Ipak, pustio je da šest hiljada varjaga ode sa Grcima, a oni će se pokazati kao tas na vagi u gušenju bune.

Tako su meseci prolazili, a od Ane ni traga ni glasa. Vladimir nije bio naivan, pa je rešio da malo ubrza stvari. Pokrenuo je ostatak vojske i napao Hersones, vizantijski grad na Krimu u blizini današnjeg Sevastopolja. Zapravo, počeo je opsadu krajem leta, i ona se nastavila praktično devet meseci. Na kraju je hrišćanski sveštenik iz grada odapeo strelu (po legendi) na kojoj je pisalo gde se nalaze vodovodne cevi. One su presečene. Grad se zbog žeđi predao posle nekoliko dana.

Uplašeni zbog pada Hersonesa, zbog mogućnosti da se Vladimir pridruži njihovim neprijateljima, uplašeni i zbog moguće reakcije varjaga u samoj Vizantiji, Vasilije i Konstantin ubeđuju sestru da je njena hrišćanska i patriotska dužnost da prevede varvare u svetlo iz mraka i da spase državu. Krunisana je u Aja Sofiji po vizantijskom običaju i poslata put Hersonesa.

Vladimir je zanemeo kada ju je video: prosta bela haljina sa skupocenom pribadačom, purpurni plašt sa zlatnim brošem. Njena otmenost nije bila merljiva ovozemaljštinom. Vladimir je, kažu ruski letopisci, oslepeo. Bukvalno. Jedan hroničar čak pominje da je bio pogođen i krastama po telu. Zašto? Zato što je poželeo nešto nečasno (nema sumnje da obljubi Anu i da je vrati braći, ili da je zadrži ali da ne ispuni svoj deo obećanja i da ne pokrsti ni sebe ni Rusiju).

Ana Porfirogenitova mu onda predlaže rešenje i lek: treba da se pokrsti (što bi značilo da se Vladimir kolebao?). On odlučuje da je posluša. Slepilo i kraste su nestale kada je izronio iz vode pod rukom grčkog episkopa.

Potom se pokrstila i cela njegova ratnička družina, i svi boljari koje je poveo sa sobom (a poveo je sve što je vredelo i bilo bitno u svim udeonim kneževima Rusije).

Sve se to, dakle, odigralo na Krimu.

Naravno da se nije čitava Rusija pokrstila tom prilikom, ali da velikaška i ratnička elita nije to izvela na tom mestu i u tom trenutku, Rusija bi opet ostala paganska jer ne bi imao ko da običnog Rusa “ubedi” olovkom nepismenog čoveka (čitaj: mačem) u snagu svojih “argumenata”.

Uostalom, možda tog nasilnog ubeđivanja i nije bilo preterano mnogo, možda ga je čak bilo i zanemarljivo malo. Stvari idu svojim tokom i nijedan boljar nije od običnog čoveka zahtevao da živi kao monah, već samo da prestane da se moli starim bogovima.

Da zaključimo: pošto se pravoslavno hrišćanstvo u milenijumu koji je usledio utkalo u svaku poru Rusije i onoga što Rusija jeste, slobodno se može reći da Rusija kakvu znamo nije rođena ni u Kijevu ni u Moskvi a posebno ne u Sankt Peterburgu.

Rusija kakvu znamo rođena je na Krimu.

Možda vam je sada jasnije zašto smo rekli da je ovo poluostrvo za Ruse ono što je Kosovo za Srbe.

Kolevka.

(Napomena: Moramo da vam pokvarimo utisak na kraju. Sve ovo mogu za sebe da kažu i Ukrajinci i Belorusi. To je njihovo zajedničko nasleđe.)

Ostavite komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of