Naslovna Regija Sprovedena 2 od 3 američka antisrpska projekta

Sprovedena 2 od 3 američka antisrpska projekta

Sputnik News |
229

Interes Amerike bio je da potencijalnog ruskog saveznika odvoji od izlaska na more. Zato je projekat osamostaljenja Crne Gore od Srbije aktiviran još krajem devedesetih.

„Rekao sam da su gosti lideri koji ispisuju istoriju, za vas se može reći da ste otac svoje države“, obratio se uvodni govornik na ekspertskom forumu na samitu NATO-a u Varšavi crnogorskom premijeru Milu Đukanoviću.

Istorijski podaci kažu da je nezavisnost Crne Gore od Turske potvrđena još u 19. veku na Berlinskom kongresu 1878, ali NATO će početi da računa istoriju dva veka kasnije, od 2006. kada je Đukanović izdvojio Crnu Goru iz saveza sa Srbijom. I nikako to ne rade slučajno.

Tri procesa aktivirana posle „Dejtona“

Kad na samitu severnoatlantske vojne alijanse nazovu Đukanovića ocem države, NATO time Milu odaje priznanje za uspešno sproveden — manje antisrpski, a više antiruski projekat. To je ključ čitave priče u kojoj je bilo važno da se Crna Gora osamostali.

Postoje hroničari koji smatraju da je odluka o odvajanju Crne Gore od Srbije bila doneta još krajem devedesetih godina, odnosno, neposredno posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Naime, postojala su tri procesa Zapada koji su aktivirani odmah posle „Dejtona“, i sva tri su bila antisrpska, a ujedno i antiruska.

  • Prvi je podrška otcepljenju Kosmeta — koja je izvedena preko terorističke Oslobodilačke vojske Kosova.
  • Drugi je podrška otcepljenju Crne Gore — koja je izvedena preko Mila Đukanovića.
  • Treći proces jeste podrška slabljenju Republike Srpske i njeno eventualno ukidanje — koja (dosad) nije izvedena.

Nijedan od ta tri procesa revolucija 5. oktobra 2000. godine nije uspela da promeni, jer su lideri tadašnje demokratske opozicije, pomalo i naivno, verovali da Zapad ne razume Srbiju zbog Miloševićevog režima. Neposredno nakon promena bilo je nekih ustupaka, ulaganja… Međutim, suština politike Zapada prema Srbiji je ostala ista.

Prema istoj matrici ni Đukanović nije promenio odluku o osamostaljenju, iako je otišao režim Slobodana Miloševića.

Koji je interes Amerike

U oba slučaja razlog je veoma jednostavan — u pitanju su interesi Sjedinjenih Američkih Država. Ti interesi nikako ne zavise od režima ili pojedinaca u Beogradu. Mogu, jedino, da budu brutalnije ili manje brutalno sprovođeni.

A interes Amerike bio je da potencijalnog ruskog saveznika odvoji od izlaska na more.

Đukanović je, svoj deo posla uradio do pred sam kraj, i NATO, odnosno Amerika kao poslodavac ima želju da ga javno pohvali. Možda i da ga dodatno ohrabri da čitav proces dovede do samog kraja, odnosno da Crna Gora i formalno postane članica Severnoatlantske alijanse.

Nije ostao dužan ni glavaš Milo, pa je — kao svaki unajmljenik koji zna da je zamenjiv — imao potrebu da se revanšira i dodatno dokaže. Konstatovao je kako je „Evroatlantski prostor suočen s novim pretnjama i izazovima koji su raznovrsniji, kompleksniji i opasniji nego u vreme Hladnog rata“.

„NATO je opet na prekretnici“ istakao je Đukanović i „geostrateški analitično“ pojasnio da nepredvidivosti i izazovi dolaze i sa istoka i sa juga, da su na ispitu demokratske vrednosti na kojima se temelje „naša društva, i da NATO u njihovoj odbrani mora proširiti svoje delovanje i van svojih granica“.

Sve ovo zbog toga što Milu poslodavac nije dao sat za 20 godina rada, već samo javnu pohvalu. Sve će se završiti kad Đukanović bude nosio nešto oko ruke.

Ostavite komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of